Kada kažete sebi da nešto ne možete, ipak razmislite još jednom. 

Jer, ma koliko vam se činilo da su vaše muke najveće, verujte, ima i onih čije su teže, a oni ipak nikada ne odustaju. 

Mala Zenja Asanović učenica je drugog razreda osnovne škole „Radoje Domanović“. Od svojih vršnjaka razlikuje se jer pati od atrofije donjih ekstreminiteta. Dan joj je mnogo drugačiji, a svako ko čuje kako je ona do skoro živela oseti veliku bol…

Zenja ne može da hoda, a do skoro nije imala invalidska kolica. Njen hrabri tata do skoro ju je u rukama nosio do škole, i od škole do kuće. Ostavio bi je u školskoj klupi, i odatle je uzimao.

Nikada nije mogla da se igra sa drugarima, da ide na užinu. Posle zvuka zvona, kada deca radosna jure po školi, Zenja je i dalje sedela sama…

Sama u školskoj klupi. I tako ceo dan. 

Inače, ona je tek nedavno prvi put izašla na tablu. Nije mogla, jer kolica nije imala, a da hoda ne može.

Kada je prepoznat problem, ona je dobila svoju personalnu asistentkinju, koja je reklo bi se, sada njena najbolja drugarica!

Aleksandra Marinković, njena najveća podrška u školi, pomaže joj u svemu, jer sama ne može… 

Sada Zenja može i na odmor, a polako se sada navikava na kolica koja je dobila pre mesec dana od Federacije romskih osnovaca, srednjoškolaca i studenata – FROS. U pitanju su mala crvena kolica, koja su sada njen najveći pokretač. Naučila je da se u njima kreće, a i kada nešto pogreši, tu je njena draga Sandra da joj pomogne.

Sa Zenjom i njenim drugarima iz razreda bili smo na dva školska časa, matematici i likovnom. Rukovodstvo škole prepoznalo je našu želju da budemo sa njima, da pričamo o hrabroj devojčici, koja je njihova najveća hrabrost, prava heroina…

Zenja je inače vrlo stidljiva, ali se odvažila da malo priča sa nama. Baš pred čas likovnog. 

– Volim da idem u školu. Omiljeni predmet mi je likovno. Volim da bojim i crtam. Sad kad imam kolica mnogo mi je lakše, mogu na odmor, na tablu, da se pomerim od klupe.

I zaista, njoj to tako dobro ide. Bojama boji svoj svet, ne dopuštajući problemima da joj ukradu duh, da joj ukradu detinjstvo… 

Boje su joj mnogo važne. Dok je pričala sa nama, devojčica koja je sedi u malim crvenim kolicima sa kariranim platnom, igra se sa svojim ljubičastim mekanim duksićem. Ima i šarenu maskicu, pamučnu i šivenu, a koju su joj sašili da bi se u školi štitila od korona virusa.

Stidljivo nam je rekla da je tata do sada nosio do škole, ali da sada više ne mora jer ima kolica. Kao porodica se svi, inače, lepo slažu. 

– Ponekad se samo posvađam sa batom. On ima pet godina, i tako mi ponekad nešto uzme, i mi se posvađamo – rekla je kroz najstidljiviji mogući osmeh Zenja.

Zenja je ubedljivo naša najveća heroina. Ona je dokaz da svet može biti malo bolje mesto – samo ako se držimo zajedno, i ako to dovoljno jako želimo.